Na obali jednog nemirnog mora,
u jesen, godine neke daleke,
kada se na nebu gasila
zadnja sunceva iskra,
a na zemlji polako zamiralo sve,
njih dvoje su,
u jesen svojih zivota,
pronasli jedno novo svitanje,
svitanje svojih zora.

A onda je dosla zima,
neminovna, teska i duga,
i njih dvoje su usnuli svoj zimski san.
Dok su napolju sibali ledeni vetrovi,
oni su, u toplini svojih soba putovali
kroz nepregledna polja radosti i srece,
duvali ih vetrovi nade i vere,
zapljuskivali talasi toplih plima
i lebdeli na krilima ljubavi,
ljubavi, koja je jos jednom
samo za njih pocela da se radja.

I cekali su prolece novo da dodje,
prolece njihovih zivota da pocne
tamo, gde su njihovi zimski snovi stali.
I nadali se, da ce kad otvore oci,
na javi sve biti isto,
kao sto su u dugom zimskom snu odsanjali.

A onda je naisao ledeni talas,
bura ga je donela, ko zna odakle
iznenada i izdaleka,
i zbrisao,
za sekund njihovih zivota
sve njihove snove, nade i htenja,
svu njihovu srecu i radost,
potopio ljubav,
ljubav, koja je ostala nedosanjana,
i bila suvise krhka i slaba,
da bi prezivela njihova budjenja.

I oni su,
dok se na nebu palila
prva sunceva iskra novog proleca,
i na zemlji ponovo pocelo sve da se budi,
jos jednom,
u jesen svojih zivota,
izgubili jos jedno svitanje svojih zora.

I ostali su u nemirnom moru,
da plutaju noseni osekom i plimom,
i zeleli su samo da ih odnese
u sigurnu luku,
gde ce pronaci neko novo svitanje,
svitanje njene i njegove nove zore,
gde ce stici neko novo prolece,
prolece neke ljubavi nove.